PRE NEGO ŠTO HORDE POMAHNITALIH LEKTORA INTERNETA NAVALE NA NASLOV TEKSTA, DA ODMAH POJASNIMO: U PITANJU JE ISTORIJA PORODICE ĐAKUZI, ZASLUŽNE ZA NASTANAK DANAS TOLIKO POPULARNIH HIDROMASAŽNIH KADA, KOJE SVE ČEŠĆE SREĆEMO U APARTMANIMA U BEOGRADU. OVO JE SAMO PREVOD TEKSTA RIKA PAULASA OBJAVLJENOG NA SAJTU ATLAS OBSCURA.
Zgradu u obliku latiničnog slova “L” na uglu San Pablo Avenije i Ulice Pejdž u gradu Berkliju u Kaliforniji trenutno nastanjuje Fenton Meklaren, robna kuća nameštaja koju vode dva brata (Fenton Meklaren zapravo dolazi od njihovih srednjih imena, Skota i Kena Parkera). U pitanju je uspešan porodični biznis koji traje više od 30 godina, što je prilično dugo, posebno za jedan grad koji je usred procesa džentrifikacije. Međutim, taj interval je ništa kada ga uporedite sa prethodnim „stanarima“ ove zgrade, tj još jednom grupom združene preduzimljive braće.
Fenton Meklaren robna kuća na uglu San Pablo Avenije i Ulice Pejdž u Berkliju u Kaliforniji. Slika preuzeta sa Google Maps
Upravo ova lokacija je mesto stare Fabrike mašina braće Đakuzi, koja je bila dom narastajućoj porodici Italijanskih doseljenika u Ameriku koji su doživeli trijumf, tragediju, slavu, veliko bogatstvo i na kraju siromaštvo. S druge strane, uticaj Đakuzija na američku kulturu je teško preceniti; malo je onih koji se mogu pohvaliti tako temeljnim i nezaboravnim infiltriranjem u engleski jezik (a i sve ostale jezike sveta, primedba prevodioca).
Pre kuliranja uz Netfliks, postojala je velika kada napunjena parnim mehurićima i soba za dvoje. Kao Klineks ili Vazelin, naprimer, Đakuzi je prevazišao ime brenda i počeo da simbolizuje čitavu liniju proizvoda. U Merijam-Vebsterovom rečniku, đakuzi je termin koji se koristi za kadu u kojoj pumpa uzrokuje kretanje vode i vodenih mehurića oko vašeg tela.
No, pre vrtložne kade, bila je to porodica.
Izvorna porodica Đakuzi koja se doselila u SAD
A njihova priča počinje sa Đovanijem i Terezom Đakuzi, rođenim 1855 i 1865, u malom selu na severu Italije zvanom, Kasarza dela Delicija, pedesetak milja od obale Jadranskog mora, na pola puta između Trsta i Venecije. Njih dvoje su se uzeli 1886. i ubrzano počeli da rade na proizvodnji sledeće generacije (najstarijeg sina Rakelea, je pratilo još 12 braće i sestara). Međutim, uprkos životu u živopisnom italijanskom seocetu, Đovani nije bio preterano zadovoljan političkom klimom u zemlji.
“Moj deda je bio protiv rata”, kaže u telefonskom intervjuu Ken Đakuzi, kome je sada 74 godine. “Nije želeo da gubi decu u ratu.”
Mušku decu, Đovani je slao u Nemačku da nađu posao. Neki su postali neimari, a Rakele je radio kao operater na telegrafu. Međutim, nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914, pravac u kome se svet kretao se promenio. Evropa se pretvarala u ratnu zonu.
Đakuzijevi s majkom negde oko 1935. S leva na desno: Kandido, Frenk, Đelindo, Tereza, Jozef, Valerinop i Raćele.
Tada je Đovani naredio sinovima dovoljno starim da ih mobilišu u vojsku, da napuste zemlju i odu za Ameriku. Odlazili su, ponekad i nekoliko njih zajedno, ponekad sami, i stizali kao doselejnici do Los Anđelesa, pre nego što su završili u Zalivskoj Oblasti San Franciska. Proces je bio spor, pošto je ukupno njih trinaestoro moralo da otputuje. No, američko krilo familije nije dangubilo.
Najstariji Rakele je bio izvrstan pronalazač. Nakon što je omastio ruke u garaži Džemjsa Smita O’ Donela (koji je postao suosnivač Mekdonel Daglas avionske korporacije) bavio se mehaničarskim poslom kod aerodroma Panamsko-Pacifičkog svetskog sajma u San Francisku. Dok je posmatrao avione na izložbi, došao je na ideju da napravi bolji propeler. U tome je naravno uspeo: tako je nastao Đakuzijev Propeler “Čačkalica”.
Braća Đakuzi – Propeler “Čačkalica”
Popularnost dizajna i vrtoglav rast avio-industrije uopšte, doveli su do prvog stvarnog uspeha porodice. Od Američkog Ratnog Vazduhoplovstva do Čarlsa Lindberga : svi su koristili Đakuzijev dizajn. Rasplet Prvog Svetskog rata je zapravo bio sreća u nesreći za porodicu: najavio je završetak porodičnog egzodusa u Sjedinjene Državae (uključujući i najmlađeg sina Kandida, ali više o njemu u nastavku), ali i kraj poslova sa vosjkom. Tražeći posao, porodica se oprobala u poslu sa avionima.
Rakele je želeo da leti kaže Kenet To mu je bio san.
Sedmoro braće, sada sa bazom u Berkliju, su provodili vreme konstruišući Đakuzi J 7, prvi avion sa zatvorenom kabinom. Međutim pre potpisivanja velikih ugovora, braća su morala da dokažu njegovu vrednost. Da bi je i pokazali, preleteli su Zaliv. Leteli su avionom kroz snažnu oluju. Svaki put, sletao je bezebedno, bez oštećenja. Dizajn je delovao izdržljivo. Stoga, kada je Pošta SAD-a raspisala tender za aeroprevoz pošte, odlučili su da se uključe u nadmetanje.
16. aprila 1921, J-7 se upustio na tada izuetno opasan let od San Franciska do Rina u Nevadi. Sve išlo kao po loju, no Pošta SAD je želela da proveri još jednu stvar pre nego što bi se obavezala ugovorom.
Đakuzi, Keuke, Mekliš i Kofi neposredno pred poletanje iz Josemiti parka. Preuzeto sa https://www.barnstormers.com/eFLYER/2012/231-eFLYER-FA01-jacuzzi.html
Da bi videli da li avion može da preveze i turiste iz San Franciska do Josemitskog nacionalnmog Parka, posada od četiri čoveka, uključujući i 26-godišnjeg Đokonda Đakuzija je otišla na probni let. Put do Josemita je prošao dobro, a kvartet je sleteo na travu pokraj čuvene goleti El Kapitan.
Nakon dve noći u parku, zaputili su se kući, poletevši u 6 ujutro. Dva i po sata kasnije započeli su spust ka Modestu, omanjem gradiću blizu San Franciska. Razlog za ovo skretanje ostaje misterija do dana današnjeg. Neki izvori misle da je Pilot Bad Kofi želelo da iznenandi svoju devojku. Drugi smatraju da je u pitanju bio loše tempiran akrobatski manevar koji je izazvao da se avion obruši. Bilo kako bilo, nešto je pošlo po zlu. Prvo se otkačilo levo krilo, a zatim i desno i avion se obrušio. Sva četiri putnika su poginula.
“Moj deda je tada rekao više nema letenja”. Kaže Ken. “Nije želelo da gubi više sinova”.
I tako je došao kraj porodičnim snovima o letenju. “Bili su praktično švorc. Firma je počela od nule.” kaže Ken. Porodica je počela da nadniči da bi skrpila kraj s krajem. Razvijali su i usavršavali dizajn mašina, pravili ventilatore za visoke peći i različite mašine za vetar kojima bi uklanjali mraz sa voćnjaka.
Rakele je u međuveremenu nastavio da petlja, koristeći ono što je naučio iz dizajna u avijaciji u malo drugačijem kontekstu. 1925., razvio je pumpu koja vodu pokreće vodom. Kako je Ken napisao u svojoj knjizi Đakuzi: Očev izum da olakša sinovljev bol “Princip je bio jednostavan. Voda bi se gurala niz cev, stvarajući vakuum koji bi je podizao.” Blizina Zalivske oblasti San Joakinovoj Dolini, koja je bila krctata farmama bila je dobro polazište za ovu novu tehnologiju za navodnjavanje.
Druželjubivi Kandido je bio frontmen. Prodavao je porodične proizvode idući od vrata do vrata. “Uloga nije bila bez izazova. Znali su i da mu zalupe vrata pošto nije govorio engleski” priseća se Ken. “Da bi ublažio predrasude, Kandido je počeo da pohađa večernju školu da bi popravio znanje jezika. Kada je išao da prodaje pumpe oprezno je proveravao imena na poštanskim sandučićima. Ukoliko bi video latinsko prezime, pokucao bi bez oklevanja. Verovatno pričaju engleski isto k’o ja- mislio je” pripoveda Ken. Kako mu se znanje engleskog popravljalo, širio je i dijapazon kupaca. Uspeh u prodaji ove vodene pumpe, po završetku II svetskog rata je omogućio porodici da kupi fabriku u Ričmondu u Kaliforniji.
1937. dogodila se još jedna porodična tragedija. 24 avgusta, tada 50 gosišnji Rakele je umro od snažnog infarkta. Najpre je na kratko vođenje posla preuzeo Đuzepe, a vrlo brzo se najmlađi Kandido probio kroz redove. Luča je prenesena, a tranzicija završena. Porodica se spremala da pokori još jedno carstvo.
Ken Đakuzi sa porodicom oko 1946
22 aprila 1941 Kandido i njegova žena Inez su dočekali svoje četvrto dete – Keneta. Bio je zdrav i napredan – prohodao je i protrčao pre devetog meseca života. Međutim taman pred drugi rođendan, Ken je zakačio sterptokoknu upalu grla.
I dok je danas ovo prilično izlečiva bolest, Ken ju je dobio u vremenu pre antibiotika. Streptokoke su izazvale reumatiodnu groznicu koja se razvila u juvenilini reumatiodni artritis, sindrom koji uzrokuje stalan bol u zglobovima, otoke i ukočenost. U Kenovom slučaju, infekcija je bila sistemska, i uticala je na celo telo. Porodica ga je odvela kod reumatologa, koji je kao dodatak stalnom asortimanu lekova dodao i fizioterapiju. Međutim predložio je i napredniji tretman.
“Hidorterapija” , kaže Ken “bi mi zagrejala telo i zglobove i razmrdala bi ih”. Inez je primetila da Ken dobro reaguje na tretmane, ali nije uvek uspevala da ga odveze na njih. Stoga, da bi pojednostavili logistiku, zadužila je Kandida da prostudira hidromasažnu jedinicu. “Došao je do zaključka da su to samo pumpe. Pa je tako i razvio dizajn”
Kandido je tada razvio ono što je postalo poznato kao J – 300 pumpa. Pokazao ga je Kenovom doktoru koji je smatrao da bi i drugi mogli da imaju koristi od kućne hidroterapije. Kandido je tada video priliku da Đakuzijevu vrtložnu kadu dovede na tržište kućnih aparata, no najpre je morao da dobije saglasnost od braće i sestara.
Patent za hidromasažni aparat iz 1954. (Fotografija: Google Patents US2738787, Izvor Atlas Obscura)
“Naišao je na ozbiljan otpor. Porodica se plašila da uđe na potrošačko tržište i da postane takmac Dženeral Elektriksu. Nisu imali pojma o potrošačkim proizvodima. Da je Dženeral Elektriks odlučio da pravi i prodaje svoje verzije koje bi dodali već širokom asortimanu uređaja, načisto bi oduvali mali porodični startap. Ali nakon meseci preklinjanja, Kandido je uspeo da ubedi pododicu. Nisu se uvek slagali s njim ali su ga poštovali”- kaže Ken.
Međutim, pre nego što je počeo borbu za tržište, Kandido je morao prvo da razglasi stvar. Uz pomoć Reja Švorca, sportskog novinara iz LA, Đakuzijevi su svoj proizvod na predstavili u Kraljici na jedan dan (TV emisiji koja se emitovala od 1956 do 1964. (najpre na NBCu a onda i na ABCu). Koncept emisije je bio jednostavan.
Kraljica na jedan dan, Američki TV šou iz 1950ih
Domaćin, Džek Bejli, slušao bi teške životne priče ženskih takmičarki, a onda korišćenjem aplauzometra odlučivao koja je od priča najviše srceparajuća. Pobednica bi potom bila proglašena za “kraljicu na jedan dan”, te bi joj bilo dato mnoštvo nagrada da joj olakšaju nedaće koje su je snašle. Svaki put kada bi u priči bio i neki medicinski problem, jedna od nagrada bi bila Đakuzi vrtložna kada.
Ime Đakuzi je postalo poznato preko noći. Pošto je u pitanju bio televizijski program koji je gledala čitava nacija (u vreme kada mediji nisu bili tako isfragmenstisani) to je značilo da šou gleda i do 20 miliona ljudi. Ovo je bila velika stvar, a prodaja je to pokazivala.
Bio je to fenomen.
Proizvod ubrzo više nije više bio samo za nesrećne domaćice. Uz svedočenja poznatih ličnosti poput Džejn Mensfild, đakuzi vrtložna kada je postala simbol luksuznog života. Firma se proširila po zemljama širom sveta: Kanadi, Meksiku, Brazilu, Čileu i konačno u rodnu grudu porodice – Italiju. 1968, zajedno sa svojim unukom-nećakom Rojem, Kandido je doradio originalni dizajn kade da bi stvorio prvu vrtložnu kadu za dvoje. Sve zajedno, porodica polaže pravo na preko 50 patenata.
Reklama za đakuzi kadu za dvoje iz 1987.
Ironija je da, dok se svet baškario u ovim romantičnim i neobično seksualizovanim kadama, porodica Đakuzi se suzdržavala od izobilja. Niko nikad nije video članove porodice Đakuzijevih u Plejbojevim Vilama.
Moj otac je bio vrlo pažljiv čovek, govori Ken, Više od svega je želelo da održi porodicu na okupu i da obezbedi posao svakome ko ga je želelo.
Potkraj 1970ih posao je postao glomazan. Đovanijevih unuka je bilo više od stotinu, pa se porodica odlučila da firmu pretvori u akcionarsko društvo. Međutim, vreme im nije išlo na ruku. Arapski embrago na naftu, zbog kog su cene benzina otišle nebu pod oblake, primorao ih je da prodaju firmu za 70 miliona dolara Volter Kidlu. Od tad je prošla kroz veliki broj poslovnih transkacija, i uglavnom se kroz medije provlačila zbog mahinacija.
Uglavnom, brend više nikoga ne asocira na porodicu.
Kandido je 1986 umro u 83 godini. Bio se preselio u Skostdejl u Arizoni, gde Ken i danas živi. I dok se njegovo ime povezuje s luksuzom širom sveta, Ken životari u kolicima daleko od spotova hip-hop zvezda i filmova o Džejmsu Bondu gde kada sa njegovim prezimenom ima u izobilju. Ken na sve to odgovara:
Ja nisam materijalno bogat. Imam hipoteku, dugove na kreditnoj, ceo paket. Ali sam imao bogat život, a bio sam i blagosloven da imam ženu kojoj je stalo do mene. Sve u svemu, bio je to jedan vraški dobar život.