Ovaj tekst je daleko od onoga što bismo smatrali svežom informacijom. Čak naprotiv – datum njegove objave se otprilike poklapa sa vremenom kada je ovaj blog tek kretao sićušnim i stidljivim koracima napred kroz branšu kratkoročnog apartmanskog smeštaja u Beogradu.
Beograd, iako se tada pominjao u tekstu kao pretendent na presto “novog Berlina”, nije pokupio tu ambivalentnu titulu, (što ,u krajnjem, nakon čitanja ovog teksta možda usvojite i kao dobru stvar). Berlin je, u međuvremenu, (tačnije 2016. godine) praksu kratkoročnog najma zabranio, da bi je od 1. maja ove godine (2018) ponovo dozvolio, no uz znatno strožija pravila. Naime, vlasnici stanova moraju dobiti dozvolu od grada: oni koji u njima žive mogu ih iznajmljivati koliko god žele dok se vlasnicima druge nekretnine zabranjuje da izdaju stan na kratko više od 90 dana godišnje (kazne se kreću do pola miliona evra!).
Bez obzira na “bajatost” u ovom tekstu su iznesena neka vrlo interesantna razmišljanja i opažanja koja su verovatno i dan danas aktuelna. Originalni tekst možete pronaći na sajtu The New Republic, a njegov autor je Tomas Rodžers.
Kada se Andre Herman preselio u Lajpcig 2007., ovaj post-industrijski Istočno-nemački grad nije baš bio poznat po glamuru. Odkako je pao Berlinski zid, grad se uglavnom muljao u finansijskom škripcu, a mnoge prazne zgrade su bile ostavljene da trule. “NDR je namerno puštao da zgrade iz kasnog 19. veka propadaju, pošto ih nisu voleli.” kaže Herman, bloger koji je često pisao o Lajpcigu. Iako je grad privukao znatan broj studenata i kreativaca, Lajpcig je uglavnom bio poznat po siromaštvu i pustoši.
Međutim, proteklih godina (ovde se govori o periodu pre četiri godine) Lajpcig je postao jedan od najizvikanijih “kul” gradova u Evropi. Sve je počelo kada je Nju Jork Tajms stavio grad na jednu od svojih “lista mesta koja morate posetiti 2010. godine”, uzdižući u visine njegovu muzičku scenu i napupelu umetničku zajednicu. Nemački mediji su se vrlo entuzijastično uhvatili u kolo; Špigl, najpoznatiji nemački magazin ga je u članku o noćnom životu grada nazvao “Berlin, al’ bolji”, da bi u septembru 2014. Nju Jork Tajms nemačku prestonicu još jednom iskoristio kao aršin, napisavši hvalospev gradu naslovom “Novi Berlin il’ ne, Lajpcig ima nov život”.
Vodeni festival u Lajpcigu. fotgrafija Juergen Steffen Klein
U poslednje vreme, Novi Berlin je postao neka vrsta stenograma za neposećene Evropske gradove koji su jeftini, zabavni i u usponu. Od trenutka kada su šunjajuća džentrifikacija i masovan skok u turizmu doveli u pitanje status Berlina, kao “najkul grada na svetu”, ljudi su se utrkivali u određivanju njegovog naslednika. Pored Lajpciga, kandidati su bili Krakov (Poljska), Vilnijus (Litvanija). Beograd (Srbija), Talljin (Estonija) i Varšava (Poljska). Svi oni dele, u različitom stepenu, mnoge od elemenata koji su učinili Berlin poznatim 1990-ih: pristupačne cene, prazne zgrade koje se mogu remodifikovati u velike umetničke scene. Ali za razliku od Berlina, oni nemaju mogućnost da svoju kul reputaciju razvijaju natenane – i jednako verovatno da će ih uništiti hajp u istoj meri u kojoj će ih obogatiti.
Posetioci ispred Rahjstaga, Berlin
Podrazumeva se, naravno, da će Berlin uvek biti jedan i jedini. Njegova kombinacija anti-autoritarizma, otvorenosti i sofisticiranosti proizilazi iz njegovog krivudavog i često traumatičnog puta kroz istoriju Evrope. Grad je veoma dugo u različitim merama, bio kul. Tokom Vajmarske ere, postao je poznat po hedonističkim zabavama i seksualnoj otvorenosti, a tokom 1970ih, Dejvid Bouvi je zacementirao avangardni imidž grada. Nakon pada Berlinskog zida, njegova tehno scena, koja se razvila u napuštenim fabrikama i robnim kućama, ga je pretvorila u prestonicu noćnog života Evrope.
Međutim, u protekloj dekadi, hajp je sve manje organski, a sve više agresivno proizveden. Klaus Vovervajt, gradonačelnik još od 2001, sastavio je slogan Siromašan, ali seksi, koji je postao vizit-karta grada. Finansirane su mnoge kampanje kojima je grad reklamiran (uključujući i njegove periferije) partigoerima, koji lutaju svetom. U intervjuu datom 2004, Klaus je izjavio da želi da turizam postane vrhunski prioritet, a u godinama koje su usledile, broj turista koji posećuju Berlin se uvećao dramatično: sa 13 miliona noćenja 2004. do rekordnih 27 miliona 2013. (poređenja radi – drugorangirani Pariz je iste godine imao 35 miliona a prvorangirani London 53 miliona noćenja). U tom procesu, grad je postao previše izložen pa su lokalni zvaničnici počeli da razmišljaju o “pravilima ponašanja za posetioce”, a nemačka štampa se upustila u višemesečnu debatu o tome da li je grad “završen”.
Urbana plaža – Štrandbar u Berlinu
Koristiti ovakave reči u opisivanju gradova – “u usponu”, “kul”, “završen” – je delimično i rezultat izbijanja neoliberalnih reformi koje su imale štetan efekat na to kako smo počeli razmišljamo o gradovima. “Od 1980ih naovamo, nacionalne vlade su počele da vuku sredstva od gradova, i oni su morali da počnu da se nadmeću za investicije, poslove i pažnju medija” kaže Džejmi Pek, profesor na univerzitetu Britiš Kolumbija. To znači da se gradovi – ponukani globalizacijom i vrlo osporavanom tvrdnjom Ričarda Floride da ključ urbane regeneracije leži u privlačenju “kreativne klase”- sada bore u agresivnom ratu za stvaranje fame i privlačenje pažnje na sebe.
Berlin nije jedini grad koji pokušava da se proda kao siromašan al’ seksi. U proteklih nekoliko godina, gradovi od Detroita do Durama, su se nadali da će uspešno da se rebrendiraju kao kreativna čvorišta, bez obzira na to da li takvo etiketiranje ima bilo kakvo utemeljenje u stvarnosti. ”Imamo sve veću količinu dokaza da ove strategije uopšte nisu efektivne”, kaže Pek “ali većina ovih gradova nema kapaciteta da uradi nešto hrabrije, pa se nadmeću u ovoj ekonomiji simboličnosti.” Hjuston je tako lansirao promotivnu kampanju koja je namenjna kreativcima sloganom “grad bez granica”.
AAndre Brunet iz De Temps Antan izvodi u Rivera Kortu uz Detroitsku industriju murala meksičkog umetnika Dijaga Rivera u pozadini, tokom dvodnevnog Koncerta Boja u Detroitskom Zavodu za umetnost.
A štampa je čak i previše voljna da im se u tome pridruži. Zbog Interneta, mediji koji pišu o putovanjima su pod prevelikim pritiskom da “miropomažu” sledeću izvrsnu destinaciju ili grad koji u usponu, čak iako u njemu nema mnogo toga što bi trebalo predstavljati. To znači da se pisci vrlo često muče da napabirče nekolicinu malih, neuporedivih noviteta – poput nekoliko novih kafića, popularan bend i novo pozorište – u svrhu sklapanja šireg narativa o “kreativnoj renesansi grada”, da bi onda upakovali taj grad kao novu verziju grada koji je postao passé. U protekloj deceniji, Montreal, Portland i Detroit su bili “novi Sijetl”, Ostin je bio “novi Portland”, a Miniapolis je bio “novi Ostin”. Čak su Berlin hajpovali kao “sledeću silicijumsku dolinu”.
Uzmimo, naprimer, poslednji (nije poslednji, tekst je iz 2014. – primedba prevodioca) članak Nju Jork Tajmsa o Lajpcigu. Otvara se trendovanjem grada, sledi ga hronika o uzdizanju grada iz siromaštva u šik siromašnog, stavljajući akcenat na niske cene renti i napupelu umetničku scenu. “Berlinolika klubska i tehno scena je takođe pustila korenje ovde” – objašnjava se u članku, bez zalaženja u detalje. Iako se autor suzdržava da nazove grad Novim Berlinom, poruke između redova su upravo to. ”Mi nismo Berlin, mi smo Lajpcig”, kaže gradonačelnik, kroz ono što Tajms naziva trajno nalepljenim smeškom.
Ovakav način izveštavanja igra veliku ulogu ne samo u stvaranju “industrije rangiranja” koja međusobno sukobljava gradove, nego i u privlačenju špekulanata nekretnina i kategorije turista koji su prvi svoje vrste – turisti post-turizma iliti novi turisti.
Posetioci berlinskog Hipster Kupa 2013
Nimalo nalik na starovremske turiste, novi turisti ne putuju da bi razgledali grad par dana, već da bi tu proveli duže vremenske periode uživajući u životnom stilu koji im nudi pristupačan a kul grad. Pošto post-turiste ne interesuju atrakcije kao što su muzeji i spomenici, nego više vole da vise u parkovima i kul barovima, oni su posebno naštimovani na reputaciju koju grad ima.
Johanes Novi, urbanista koji je izučavao efekte turizma na Berlin, dovodi u vezu popularnost “novog turizma” sa današnjom “povećanom mobilnošću”- što znači da ljudi putuju više – i zamućenim granicama između razonode i posla. IDC, firma za istraživanje tržišta, predvidela je porast broja mobilnih radnika u periodu od 2010. do 2015. za 30%. Pa, ako radite na laptopu u Milvokiju, šta vas spečava da provedete par meseci radeći na laptopu u Lajpcigu? “Većinu turista koju vidite u Nojkolnu” kaže Novi, misleći na kraj jugoistočnog Berlina koji prolazi kroz rapidnu džentrifikaciju, “se ne uklapa prolaznu sliku turista koju vidite u Rimu ili Parizu”.
Protesti protiv rapidno rastućih renti u NojKolnu
Pošto ovakvi posetioci žive u sivoj zoni, između tradicionalnih turista i lokalnog stanovništva, oni takođe, značajno utiču i na kulturu grada (i dobro i loše). Oni mogu pružiti osećaj raznolikosti i vitalnosti kraju grada u kome se nalaze, ali pošto dolaze iz imućnijih sredina od Berlina, onda i vlasnici ili korisnici stanova na AiRBnB-u mogu da im boravak naplate previše, zbog čega skaču cene najma u celom gradu. Osim toga, ugledu novih turista ne ide u prilog to što vole da prave žurke i što retko koji od njih zna nemački. Za Berlin, koji je istorijski siromašan grad, ovo može imati disproporcionalan efekat, “zato što u Berlinu privredne grane poput finansija nisu toliko prisutne” kaže Novi.
A najveća je verovatnoća da će se u narednih nekoliko godina upravo ta grupa obrušiti na gradove “u usponu” u Istočnoj Evropi. “Jedan od motiva ovakve vrste turizma je da se bude prvi” kaže Novi ”i otkriće nečeg novog i trendi”. Što više štampa bude proglašavala Berlin “završenim” toliko će se više oni pomerati na istok. Takvim razvojem stvari najmanje će biti nezadovoljni ljudi u Berlinu. Novi veruje da će mesta koja će najviše biti pogođena narednih godina biti Lajpcig, Krakov i Varšava.
Međutim najveći rizici sa kojima će se “sledeći Berlin” suočiti će najverovatnije proizaći iz međunarodnog tržišta nekretnina koje je dramatično poraslo od 1990-ih. Kao što je Džejms Surovjecki u nedavnom Nju Jorkeru do detalja objasnio, liberalizovana pravila kupovine su dovele do bujice kapitala bogatih ljudi sa rastućih tržišta, koja je uplivala u razne gradove širom sveta, a posebno u “žarišta” poput Berlina. To znači da su dobar deo nekada pristupačnih, trendi krajeva grada, poput Nojkolna, ugrabili kupci izdaleka – iz Irske, Norveške ili SAD-a. Ovaj proces se samo još više zahuktao, nakon krize evra 2008. godine, kada su nekretnine postale jedna od najsigurnijih formi investiranja u Evropi.
Margit Majer, profesorka političkih nauka u Berlinu, koju posebno zanima džentrifikacija, kaže da “je mnogo ljudi iz čitavog sveta odlučilo da tržište nekretnina u Berlinu ima enorman potencijal za razvoj, pa su došli ovamo da naprave obrt što je brže moguće”. Pek ističe da nije slučajnost to što međunarodni kupci ciljaju Berlin – današnji kupci su itekako svesni rastuće i gaseće reputacije grada. “Danas je mnogo lakše prodati “kul” nego 1975.” kaže on. U jednom skorašnjem dokumentarcu o džentrifikaciji u Berlinu, notorni norveški mogul koji je pokupovao 2000 zgrada u Berlinu je koristio neobuzadano brojne grafite u gradu kao argument da ubedi bogate Italijanske kupce da kupe apartmane u zgradi.
“Ovaj kul imidž Berlina ima samo negativne posledice”, kaže Mejer,”Nadmetanje gradova za svoj brend je umnogome besmisleno, ali o tome brinu gradonačelnici i političari, a posledica je činjenice da globalni kapital traži globalno mesta za investiranje.” Kao što Pek ističe, što je veći disparitet između prihoda grada i cene koju plaćaju međunarodni kupci nekretnina, to više lokalci postaju deo uslužne ekonomije koja se brine o potrebama bogatih stranaca. “Imate sekundarno tržište nekretnina zbog toga što ste kul” kaže Pek, “a ono pak nema nikakve veze sa stvarima koje su proizvele taj imidž.”
Srećom po Berlin, pa je dovoljno velik i, još uvek, dovoljno jeftin, da ostane živahan i interesantan i u doglednoj budućnosti. Međutim, manji gradovi, poput Lajpciga i Krakova, će verovatno mnogo više da se namuče da zauzdaju ove nove ubrzane pritiske. “Kul deo Lajpciga je triput izmenio lični opis odkako sam se ja preselio ovde”, kaže Herman, koji je i skovao sada prepoznatljiv termin Hajpcig da opiše grad. Tokom proteklih 15 godina, broj praznih stanova u Lajpcigu se prepolovio a prosečna cena najma se popela za 6% u periodu od 2008. do 2013. “Ako primanja u gradu ostanu na istom nivou, a cene najma nastave da skaču, u narednih par godina će doći do ozbiljnih problema” kaže on.
Promotivna kampanja za Lajpcig
Konačno, ova ubrzana džentrifikacija bi mogla i da uskrati ove gradove za mogućnost da se njihova napupela umetnička i scena noćnog života rascvetaju i evoluiraju. Nakon pada Berlinskog zida, Berlin je imao čitavu dekadu prljavštine i jeftinoće koja je omogućila da se razvije njegova haotična i razvratna scena noćnog života. Lajpcig možda neće imati tu šansu. Zaista, gradske vlasti su očigledno zagrizle da idu stopama Klausa Voverajta: Ovog leta (2014) lansirali su novu reklamnu kampanju “Lajkcig” da bi privukli turiste koji se “razumeju u Internet”, a u duhu Vovertove krilatice, gradonačelnik je Njujork Tajmsu rekao da želi da mladi kreativci znaju da je “seksi živeti u Lajpcigu”.
Ako su Berlin i njegova skorašnja istorija ikakav pokazatelj, trebalo bi da pazi šta priželjkuje.