Ovaj tekst je iz 2014. Za ažuriranu verziju, pogledajte Robin Hud ili Superhik - kratkoročni najam i ekonimija deljenja iz 2016.
Neki kažu da je kratkoročni apartmanski smeštaj ponašanje 21 veka. Iako smo među pionirima ove delatnosti u Beogradu, mi je nismo izmislili, a nije ni internet. New York Book of Reviews je još osamdesetih godina prošlog veka nudio oglase za kratkoročni najam apartmana u nekim od evropskih gradova (pošto je i tada bilo ljudi kojima hoteli nisu prijali). U krajnjem, primorski gradovi na Jadranu to rade već decenijama. Internet je samo ubrzao stvari i učinio ih dostupnim svima.
Pored toga što su običnim smrtnicima avionski letovi postali više nego pristupačni, svetska kompjuterska merža je učinila i da mesta koja su inače van standardnih agencijskih ponuda – postanu lako dostupna. Od kraja 1990-ih na ovamo ljudi u svetu sve više sami kroje svoje turističke aranžmane za odmor. Zahvaljujući vodičima koje su pisale nepristrasne individue (Lonely Planet i Bradt), a ne zvanični turistički odbori, zaista relevantne (kulturološke) informacije o gotovo svakoj državi sveta su Vam praktično na dlanu. Sajtovi poput Booking-a, HomeAway-a ili AirBnB-a doveli su do toga da bukvalno svugde u svetu možete pronaći privatni smeštaj. Tu ni Srbija nije izuzetak –neko sa Sumatre može komotno za 30 dolara na noć da iznajmi kuću u Trnavi. Mogućnosti su neograničene i pružaju neviđen osećaj slobode.
Teško je ne prevaliti preko usta Lepo je što kod nas može i ono što može dugi niz godina u svetu. Ali, da li u svetu zaista može? Kratkoročni apartmanski smeštaj u velikim gradovima izaziva žučne debate i različite zajednice se različito nose sa time.
U Londonu, gradu od 10 miliona stanovnika, svaka opština ima svoju regulativu; pa tako Islington, Kensigton, Čelzi i Vestminster zabranjuju izdavanje kraće od 90 dana, osim ukoliko se za to ne dobije dozvola za planiranje (zakon iz 1970ih i dozvola se retko odobrava). 27 drugih opština u gradu se ne protivi kratkoročnom najmu i toleriše ga.
U večitom gradu Rimu – nema gotovo nikakvih ograničenja ukoliko ih ne izdaje osoba koja ima više od tri apartmana u istoj opštini grada.
Amsterdam je po mnogim pitanjima liberalan, ali to nije bio slučaj sa smeštaja- tamo je do februara ove godine bilo nezakonito izdavati stan na manje od 6 meseci bez specijalne dozvole. Ipak, to nije sprečavalo mnoge da se bave kartkoročnim najmom zaobilazeći zakon- a od 13 februara gradske vlasti su uvele i novu kategoriju kojom se kratkoročni najam reguliše i pojednostavljuje.
U Valensiji i Madridu, svaka opština ima svoja pravila. Barselona pak kartkoročni apartmanski smeštaj stavlja u isti koš sa hotelima.
Parižani bez straha smeju da izdaju stan ukoliko je taj stan njihova Pied-à-terre, tj ukoliko u njemu i stanuju. Ukoliko se izdaje stan u kome se ne živi potrebna je specijalna dozvola (koja se retko dobija). Tamo je, kažu zvaničnici, smeštaj za same Parižane postao problem, zbog toga što su investitori kupujući apartmane u gradu abnormalno napumpali cene i učinili ih nepristupačnim ljudima koji bi se zadržali i duže vreme u gradu (ako ne i nastanili). Juče je pala i prva presuda – podstanar koji je reizdavao sobu turistima u 9-oj pariskoj opštini preko sajta Air BnB, moraće da plati 2842 evra nadoknade vlasniku stana(?!).
BERLIN koji je nezvanično bio i prestonica kratkoročnog apartmanskog smeštaja od 1. januara 2014 zatvorio je vrata bekpekerima. Iz sličnih razloga kao i Pariz, s tim što je tamošnja Zelena partija pomalo dodala ulje na vatru rekavši da se stanovnici samog Berlina zbog nekultivisanih turista osećaju kao da žive u zološkom vrtu.
Na severno američkom kontinentu, Nju Jork, San Francisko su se provlačili po sudovima sa AirBnB-jem. U Nju Jorku novi zakon zabranjuje izdavanje stambenog prostora u periodima kraćim od 31 dana. Borba sa Air BnB jem je dobila epilog pre dva dana – kompanija će morati da preda podatke o vlasnicima stanova, za koje se sumnja da su prekršili zakon, javnom tužiocu. U San Francisku, Džefri Katz učitelj koji radi sa decom sa posebnim potrebama je izbačen iz stana u kome je živeo zbog toga što je izdavao sobu stana koji iznajmljuje da bi sastavio kraj sa krajem. Na Floridi odolevaju – procenjeno je da kratkoročni najam u tu saveznu državu upumpa 31 milijardu dolara godišnje.
Protesti ispred gradske skupštine San Franciska protv zabrane kratkoročnog najma
Istanbul, nema problema sa time. A i zašto bi? Zemlja je u top deset svetskih turističkih destinacija – imala više od 31 miliona turista samo u 2012 i šanse za višak smeštajnih kapaciteta su relativno male.
U gradovima koji su zabranili iznajmljivanje na kratak rok, stiče se utisak da su oni koji iznajmljuju žrtveni jarci kojim vlasti pokušavaju da zamaskiraju veći problem – a to je nedostatak cenovno prihvatljivih stanova za one koji bi se nastanili u gradu. U Berlin se godišnje slije 40000 novih mladih ljudi, a cene smeštaja su zbog turista otišle nebu pod oblake što je dovelo i do netrpeljivosti prema istima. Slična stvar je i sa Parizom i San Franciskom (mada je u San Francisku cene nekretnina značajno podigla i tražnja onih koji rade u Silicijumskoj dolini). Tu su, naravno, veoma realne pritužbe stanara na neadekvatno ponašanje nekih posetilaca.
Međutim, špekuliše se da je na tršitu Berlinskog kratkoročnog najma je bilo svega 12000 od 1,7 miliona stanova. A pošto ih uglavnom iznajmljuju vlasnici koji povremeno borave u apartmanima mala je verovatnoća da će se vratiti na tržište dugoročnog najma.
U Beogradu postoji jasna pravna regulativa po ovom pitanju i izuzev ponekog senazcionalističkog članka koji se pojavi s vremena na vreme, zapravo ne postoji značajno negodovanje javnosti u vezi sa kratkoročnim apartmanskim smeštajem. Cene stanova u centru Beograda su zapravo u padu i na njih mršava turistička potražnja za prestonicom Srbije nije uticala. Istina je da na Starom Gradu danas živi skoro 50% manje stanovništva nego 1961, ali razlozi za to se kriju pre u baladi Antonija Pušića, nego li u poplavi tržišta stanovima za kratkoročni najam.