Turizam i putovanja su jedna od najvećih privrednih delatnosti na svetu i kao takvi zaslužuju jednako poštovanje i divljenje. Trenutno su najveći svetski poslodavac, pošto 1 od 10 ljudi na globalnom nivou radi u sektoru turizma. Doprinose 7.6 triliona (!!!) dolara svetskoj ekonomiji, te kada bi bili država, bili bi peti najveći zagađivač na svetu.
BDP rast i udeo Turizma u svetskoj ekonomiji. Izvor https://www.wttc.org/
Kao što je u svojoj knjizi “Prebukirani” konstatovala Elizabet Bejker, trebalo bi da o turizmu prestanemo da razmišljamo kao o svom odmoru ili bekstvu od stvarnosti i počnemo da ga posmatramo kao ekonomskog kolosa koji može značiti spas ili propast za čitave države.
Ovaj nevidljivi sektor privrede počeo je vrtoglavo da se razvija od kraja hladnog rata, da bi u protekloj deceniji doživeo pravu pravcatu eksploziju. Tako smo 2011 godine stigli do brojke od neverovatnih milijardu putnika.
“Kako novac putuje?” Infografika kojom se objašnjava kako se novac koji ulazi u turizam preliva u pripadajuće a samim tim i skoro sve ostale sektore potrošačkog društva. (izvor Svetski Savet Turizma i putovanja)
Sva ta putovanja snažno transformišu kulture, zemlje i društva – i to nekad na bolje, a nekad i ne baš. Francuska je primer dobre prakse; turizam koristi da bi negovala svoju sopstvenu kulturu. Zaštitili su svoja sela, gradove, farme, umetnost i pejzaže, a turisti odlaze u Francusku da bi se osećali kao Francuzi na par nedelja (dobro, u proteklih par godina nešto manje zbog terorističkih napada, ali su brojke i dalje impresivne). Međutim, kada se ne reguliše turizam može imati i zaista negativne efekte, i na okolinu i na ljude koji žive na datim destinacijama. U poslednjih par godina na internetu se vrti lista od 8 zemalja i gradova koji doslovno mrze turiste.
Pošto ovo zalazi u našu sferu interesovanja, zagrebali smo ovu temu malo dublje na primeru tri evropska grada. Za razliku od kratkih tekstova koje vidite na netu, ovde smo pokušali da uzmemo u obzir mišljenja “pogođenih” strana. Iako ostrašćena, mišljenja ljudi koja smo pronašli ovde ilustruju drugu stranu društvenih tektonskih promena koje su izazvane turizmom.
Dakle, evo ih tri najekstremnija.
AMSTERDAM
Gradovi umiru zbog turizma
Pre samo dva meseca ovu rečenicu je izgovorio Frans Van der Avert, glavni i odgovorni direktor Amsetrdam Marketinga, na svetskom turističkom forumu u Lucernu, poduprevši je mišljenjem da se to dešava zato što niko ne živi u istorijskim centrima. Amsterdam više ne troši nijedan evro na sopstvenu promociju, a razlog je to što ne žele još ljudi poput onih koji se trenutno u rekama slivaju u grad. On smatra da je Amsterdamu je potrebno više ljudi koje zanima sam grad, a ne ljudi kojima je grad samo scenografija za žurku.
Jedna u nizu “samokritičnih” reklama za jeftin hotel Hans Brinkler u Amsterdamu. Neke ranije reklame su imale još provokativnije naslove poput : “Sada sa još više psećih govanaca u ulazu!” ili “”Sada sve naše sobe imaju vrata!”
Cinici bi mogli da kažu da je o tome trebalo da misle pre legalizacije marihuane i prostitucije (ili halucinogenih pečurki, mada je njihova legalnost ukinuta 2008. godine, kada se sedamnaestogodišnja Francuskinja pod dejstvom istih bacila sa krova zgrade na autoput). Dve dekade reputacije najslobodnijeg grada u Evropi, dovele su do toga da je postao nezaobilazan element svakog hedonističkog hodočašća na starom kontinentu.
“Kako da se ne ponašate u Amsterdamu” Radnik gradskog komunalnog skida “ljubavne katance” koje nepromišljeni zaljubljeni parovi (turisti) zaključavaju na mostu ljubavi, a potom bacaju ključeve u vodu kao simboličan zavet na večnu ljubav. U proseku se sa mostova u gradu nedeljno skine oko pola tone čelika u katancima koji osim što naružuju izgled grada ugrožavaju i bezbednost. Izvor http://www.dutchamsterdam.nl/33-things-to-avoid-in-amsterdam
U kritikama on se posebno obrušio na jeftine avio prevoznike poput RyanAir-a i EasyJet-a, rekavši da su njiihovi putnici najglasniji i da nimalo ne poštuju karakter grada.
Nije zaobišao ni AirBnB, nazvavši ga milijarderskom kompanijom koja uništava gradove. Ovu tvrdnju je izneo zbog broja objekata za izdavanje koji su prijavljeni na AirBnB-u. Kao i u mnogim drugim gradovima u svetu, špekulanti i investitori su se uselili u grad i pokupovali prikladne nekretnine značajno poskupivši život lokalcima koji su tu nastavili da žive. Amsterdamski distrikt kanala je posebno pogođen ovim, kaže der Avert.
Prilično je neobično da jedan turstiički radnik tako žestoko napada turizam kao problem. Tvrdi da Amsterdam Marketing radi u interesu stanovnika, poslova i posetilaca ali da mora da postoji ravnoteža. Iako to nije izjavio, očigledno je da Van Der Avert smatra da postoji neravnoteža. Avert je izjavio: “Kada kažete lokalcima da je turizam generator poslova, oni kažu da ih nije briga. Oni su glasači, i kažu da posetioci treba da odu”.
Van Der Avert kaže da je problem ove prenatrpanosti turistima problem manjih istorijskih gradova sa trgovačkom tradicijom bez kraljeva, papa, širokih bulevara i ulica sa mnogo traka… među gradove ovog tipa svrtao je Barselonu, Prag, Briž, Dubrovnik, i Veneciju. Nadovezao se rečima: Ljudi uvek pričaju o Veneciji, međutim ja na Veneciju gledam kao na grad koji više nije živ.
Kako je Amsterdam odreagovao na ovu neravnotežu? Van Der Avert kaže da je uvedeno 70 mera da bi se rešio problem prenatrpanosti turistima. Terminal za kruzere u Amsterdamu je zatvoren, zabranjena je izgradnja hotela, a ograničenja uvedena svima koji izdaju na AirBnBu. Osim toga, predložene su i mere za proširenje grada da bi se pritisak rasporedio po većoj površini.
Kako će to izgledati teško je reći. Međutim, ponuđena rešenja su daleko konstruktivnija od južnoevropskih primera u nastavku. Tamo je pohlepa i neodgovornost pojedinaca zaista dovela do pretvaranja gradova u neku vrstu luna parkova.
BARSELONA
Ovaj tekst je mišljenje Ade Kolau iz 2014 godine, tada govornice građanske inicijative Guanyem Barcelona (Vratimo Barselonu), i predsednice udruženja Ljudi Pogođenih Stambenim Kreditima. Upravo na krilima inicijative, KOLAU JE 2016 POSTALA GRADONAČELNICA BARSELONE.
Barselona je grad koji ima manje od 2 miliona stanovnika, a u koji se godišnje slije 7,5 miliona turista. Gradska skupština, koju vodi Katalonska desnica, naglasila je da želi da dođe do brojke od 10 miliona posetilaca godišnje.
Ove zastrašujuće cifre razmera broja turista nisu počele da utiču samo na kvalitet života u tim krajevima, već i na samu sposobnost lokalnog stanovništva da živi u tom kraju. U filmu Pa-Pa Barselona, naveden je podatak da su u istorijskom centru grada, čuvenoj La Rambli, 80% ljudi koje vidite – turisti.
Pretprošlog leta je i u La Barseloneti, gradskom istorijskom mornarskom kvartu, nekoliko skupština stanara napravilo spontani protest na ulicama. Kap koja je prelila čašu su bila tri mladića koji su iz nekog, samo njima znanog razloga, odlučili da izađu u tročasovnu šetnju potpuno goli. U proteklih par meseci, bilo je demonstracija i protiv frmi koje se bave rentom stanova.
Goli Italijani šetaju Barselonom
Ada Kolau ističe da su lokalne zajednice centralni deo kulture Južne Evrope. U njima se odvija život. Međutim, ljudi koji žive u delovima grada koji privlače turiste lokalci se postepeno isteruju. Krivcima se uglavnom smatraju špekulanti koji podižu cene najma stanova i prodavnica pokušavajući da isprate želje turista. Ako tamošnji stanovnici uspeju da ostanu, onda moraju da se nose sa bukom i zagađenjem koji narušavaju svakodnevnicu a i manjkom prodavnica koje ne prodaju samo suvenire nego i svakodnevne potrebštine.
Paradoksalno, nekontrolisani masovni turizam na kraju uništi upravo ono što ga je učinilo primamljivim za turiste: jedinstvenu atmosferu mesta i lokalnu kulturu.
La Rambla, Barselona, u sred turističke sezone
Mnogi su 1992. godinu zacrtali kao tačku prekretnicu turizma u Barseloni. Geograf Dejvid Harvi je čak tvrdio da je učešće tadašnjeg predsednika međunarodnog olimpijskog komiteta Huana Anatonija Samaranča u poslovima sa nekretninama u gradu upravo i dovela do toga da se Olimpijske igre održe u Barseloni. Od tada, nekontrolisani rast turizma je prikriveno bio povezan sa strukturalnom korupcijom u Španiji. Kada je Ićar Gonzales, lokalna socijalistkinja pokušala da reguliše turističke apartmane i hotele po gradu, njena sopstvena stranka ju je “ekskomunicirala”, primala je pretnje smrću i, na kraju, bila prinuđena da da ostavku.
Slike sa protesta u Barseloni. Na trasparentu je napisano: “Dobrodošao Turisto, Iznajmljivanje turističkih apartmana u ovom kraju grada, rastače lokalno društveno i kulturno tkivo i promoviše špekulante. Mnogi ovdavšnji stanovnici zbog toga moraju da se isele. Prijatan Boravak!”
Ekonomska kriza i prestanak “buma” građevinske industrije u Španiji su doveli do deindustrijalizacije širom zemlje. Preterano oslanjanje na uslužni sektor je dovelo do eksploatacije turizma. Bez sumnje, to je sektor koji stvara poslove (čini ukupno 15% gradskog BDP-a), no neki tvrde da su ovi poslovi uglavnom loše plaćeni i da imaju robovska radna vremena. Istovremeno, ekonomske prilike u gradu su imale zabrinjavajuće posledice na njegovo upravljanje. Naime, javna je tajna da hotelijeri, svesni svoje ekonomske snage, imaju neproporcionalno velik uticaj na lokalne političare.
Pripadnici inicijative Vratimo Barselonu na protestu
Demokratska kriza koja je zahvatila celu Evropu je u Barseloni dovela do zamene države blagostanja, državom koja se zadužuje, a kriza post-Frankovoskog režima (režima koji u suštini kontroliše Brisel) je legitimizovala kleptokratiju i sistemsku korupciju. Kriza turizma u Barseloni je samo dalji dokaz o praznim obećanjima neo-liberalizma po kojima će deregulisanje i privatizacija svima omogućiti da prosperiraju.
Naravno, rešenje problema nije da se napadne turizam. Svi su turisti u nekom trenutku svog života. Umesto toga, neophodna je regulacija sektora i povratak tradiciji lokalnog urbanog planiranja i konačno stavljanje prava stanovnika ispred prava velikih kompanija.
VENECIJA
Svaki grad koji se žrtvuje na oltaru masovnog turizma, napuštaju njegovi sopstveni stanovnici koji više ne mogu da priušte kirije, hranu i svakodnevne potrepštine.
Poplave su nekada bile najveća pretnja Veneciji. Ta opasnost nije prestala, ali cunami turista koji nadiru u grad bi mogao da izazove još veću štetu. Tako bar tvrdi Salvatore Setis u svojoj novoj knjizi Ako Venecija umre. Venecijance teraju iz grada basnoslovnim rentama, dok gigantski kruzeri guše panoramu grada.
Poslednja prodavnica donjeg veša u Veneciji se zatvorila pre tačno jedne decenije. Od tad, stanovnici ovog ostrvskog grada moraju da idu na kopno u nabavku gaća.
Venecija
Uticaj masovnog turizma na istorijski grad
Datum: 21 Februar 2009
Fotograf: Alessandro Giumelli
Svaki grad koji se žvrtvuje na oltaru masovnog turizma, napuštaju njegovi sopstveni stanovnici koji više ne mogu da priušte kirije, hranu i svakodnevne potrepštine.
Govoreći iz svog doma u Pizi, Setis, poznati istoričar umetnosti, objašnjava zašto spasavanje Venecije nije bitno samo za Veneciju nego i za celo čovečanstvo. U svojoj knjizi piše o tome kako je grad inspirisao novu viziju Menhetna 1920. i kako je korupcija upropastila plan odbrane grada od poplava.
Činjenica da mnogo turista želi da dođe u Veneciju je sama po sebi dobra stvar, smatra Setis, te da bilo kakav sistem koji ograničava broj ljudi u gradu ulaznicama nije dobro rešenje. Istoga trenutka kada budete morali da platite da biste ušli u grad, ako niste njegov stanovnik, Veneciju biste pretvorili u luna park. A to je tačno ono što ne želimo da se dogodi.
U proseku 2.6 građana napusti grad svakoga dana. Venecija sada ima 48000 stanovnika. Toliko ih je imala i nakon Velike Kuge 1438, osnosno 120.000 ljudi manje nego u proteklih 50 godina.
U međuvremenu, troškovi života u Venciji svakoga dana rastu. Mladi ne mogu da priušte da kupe ili iznajme stan u Veneciji, pa se sele u susedna mesta. U Švajcarskoj, federalni zakon propisuje da svaki grad, pa čak i najmanje seoce ne može da ima više od 20% “drugih” kuća (tj. kuća u kojima ne stanuju vlasnici). Švajcarska vlada se odlučila na ovaj potez upravo da ne bi ohrabrivala gubitak lokalnog identiteta. Ukoliko Veneciju napuste njeni stanovnici i ona postane isključuivo turistička destinacija, izgubiće dušu.
Gradovi mogu nestati na nekoliko načina. Mogu ga sravniti sa zemljom neprijatelji ili ga kolonizovati osvajači, kao što su to uradili konkvistadori u Meksiku ili Peruu. Međutim, najveću opasnost za gradove danas čini gubitak pamćenja. I kada to kaže, Setis ne misli da zaboravi da postoji, nego da zaboravi ko je.
Render San Bjađo ostrva pretvorenog u tematski park kojim bi se ilustrovala istorija Venecije
Mnogo pre Venecije, ovo se desilo Atini, najslavnijem gradu klasične Grčke. Potpuno je izgubila pamćenje, pa čak i ime. U Srednjem veku, niko nije znao gde je Atina, jer se ime grada potpuno izgubilo. Nazivali su je Setina ili Satina što je varvarizovana forma imena. U Atini nije bilo kulture ili sećanja na davnu slavu grada. Posetiocima iz Vizantije kada bi doputovali u Atinu i pitali Gde je mesto na kome su Sokrat i Aristotel učili ljude?, niko nije bio u stanju da odgovori.
Ekstreman primer ove vrste zaborava, makar u vezi sa modernom Venecijom, je projekat koji je objavljen pre par godina, kojim je predviđeno da se istorija Venecije ispriča temastkim luna parkom lociranim na jednom od ostrva u laguni (ovome se pribegavalo u mnogim gradovima anglo-saksonskog sveta, a najpoznatiji primer je u Plimutu u Sjedinjenim Američkim Državama). Ali zaboga! Kaže Setis. Venecija može sama da ispriča svoju istoriju. Nema potrebe da pravimo lažnu Duždovu Palatu da bismo ispričali istoriju Venecije. Imamo PRAVU!
Umesto zaključka
Iako ove gradove more isti problemi, teško je dati jednoznačan zaključak. Kao što jedan od stanovnika Barselone u filmu Pa Pa Barselona kaže svima im je zajedničko da:ž
Turizam shvaćen kako treba donosi bogatstvo svima i oplemenjuje. Međutim kada se shvati loše, kao što je slučaj kod nas, dovodi do prostituisanja naše sopstvene teritorije…
jedan od mogućih je onaj koji je ponudio Bil Konerli u svom pisaniju za Forbz iz 2014:
Sudbina Venecije je pratila mnoge gradove kroz istoriju.
Kada ekonomske prilike pomažu gradu da se razvija, slavimo njegov uspeh i zgražavamo se gužvama u saobraćaju i potrebom za obnavljanjem infrastrukture. Venecija je procvetala u vreme kada je bila veza na sredozemlju između Istoka i Zapada. Portugalci su onda pronašli put oko Afrike, a Španci počeli da haraju silna bogatsva u Novom Svetu. Holanđani i Englezi su potom oplovili svet, pa sigurna luka na Jadranu više nije imala toliki značaj.
Kada ekonomske prilike uklone razloge za postojanje grada, kompanije i političke vođe pokušavaju da vrate grad u život. Da li su gradski oci Venecije razmišljali o podizanju kongresnog centra, ili da će rušenjem sirotinjskih četvrti koje bi subvencionisale izgradnju novih zgrada upravo rešiti problem koji ih je stvorio? Da li su pokušali da privuku neku novu važnu privrednu delatnost, neku biotehnologiju 18 veka?
Sile koje dovode do ekonomskog razvoja su enormno snažne. Funkcioneri Venecije ni u kom slučaju nisu mogli da održe nivo ekonomije iz zlatnih dana, niti bi lokalna politika mogla da utiče na globalne sile….Neki gradovi – duhovi imaju božanstvenu arhitekturu i umetnost koju vredi sačuvati, kao što je slučaj s Venecijom. Neke treba sačuvati kao primer upravo ovog istorijskog procesa.
Naravno, nije čudno da ovakvu vrstu apologetike pruža neko iz Sjedinjenih Američkih Država, gde gradovi “umiru” mnogo češće i mnogo grandioznije nego što je slučaj sa bilo kojim velikim gradom u Evropi. Mada, ako je verovati nemačkoj federalnoj kancelariji za izgradnju i regionalno planiranje, evropski gradovi počinju sve više da liče na američke. Naime, centri najvećih evorpskih gradova su u dekadi između 2001 i 2011 imali značajno smanjenje populacije, a povećanje u predgrađima i širem području grada, gde su i cene nekretnina prihvatljivije.
Promena broja stanovnika izražena u procentima. Preuzeto sa https://www.washingtonpost.com/news/worldviews/wp/2015/06/23/map-where-europe-is-growing-and-where-it-is-shrinking/?utm_term=.d42a6f3ab02c
Iako je Južna Evropa poslovično korumpirana, tamo se zadesila osoba širih vidika. Ada Kolau je od momenta kada je postala gradonačelnica uspela da ograniči broj turističkih apartmana na 158000 i da njihovo širenje prebaci ka obodima grada.
Kao da je poslušala mišljenje Fransa Van Der Averta sa početka teksta koji je dao kranje zdravorazumsko objašnjenje:
Izazov sa kojim se susrećemo je uvažavanje potreba tri ciljne grupe: posetilaca, stanovnika i privrede – oni su DNK jednog grada. Oni čine grad. Oni su duša grada, pošto je potrebno da imate grad u kome možete da radite, da volite, da jedete, u kome idete u školu…Zbog toga posetioci i žele da ga vide. Zato što je živ! I zato što u njemu može da se živi! Zato i mora da postoji i ravnoteža…
Ovo su naravno bili veoma ekstremni primeri. Bilo bi divno da Beograd poseti deseti deo montearno sposobnijih ljudi koji poseti ove gradove, jer bi to bio dobar problem za prestonicu Srbije. No, bilo koja prognoza je nesuvisla.
Komentari su dobrodošli, uzgred…